Dova je srz Ibadeta

Islamska Zajednica Bosnjaka u Austriji – Dzemat Braunau – džamija Mauerkirchen –
23 Sa’aban – 1438 .H. / 19. Maj 2017. g. –Imam/Hatib: Abdulah Cajlakovic

Neka je hvala Uzvišenom Allahu, Milostivom i Samilosnom na mnoštvu blagodati kojima nas svakog trenutka obasipa! Neka je salavat i selam na Muhammeda a.s. njegovu časnu porodicu, ashabe, ucene, sehide i sve one koji časno slijede put Istine do Sudnjeg dana.

Postovani dzemate, draga omladino;

Abdullah ibn Amr r.a. pripovjeda: Kada se je jedanput Sunce pomracilo Allahov Poslanik a.s. ustade i poce klanjati namaz. Stajao je dugo na kijamu zatim je dugo ostao na ruku’u potom se ispravio i tako dugo stajao. Zatim je ucinio sedzdu i dugo ostao na sedzdi pa je sjeo ostavsi dugo na sjedenju pa je ostao na drugoj sedzdi dugo kao na prvoj. Placuci je govorio: Gospodaru moj obecao si mi da moj ummet neces kazniti sve dok sam ja medju njima i obecao si mi da ih neces kazniti sve dok Te budu molili za oprost.! – Obecanje naznaceno u hadisu sadrzava sljedeci ajet: „Allah ih nije kaznio jer si ti bio medju njima i Allah ih nece kazniti sve dok Ga budu molili za oprost“. (El-Enfal 33)

Od Poslanika se prenosi da je Allah dž.š. rekao: „O ljudi, kada biste svi vi, i prvi i posljednji, i ljudi i džini, na jednu poljanu stali i svi od Mene zatražili ono što vam treba, i kad bi Ja svima to dao, to ništa ne bi umanjilo od onoga što je kod Mene, ni koliko za koncem vode iz mora sto bude izvađeno“.

Allah dž.š. je svemoćan, i sve je u vlasti Njegovoj. Riznice su Njegove pune i nikad se ne prazne. Od svih milosti, Njegova je najveća, a od svih stvorenja najveću počast je čovjeku dao. Osposobio nas je da mislimo i da radimo. Naredio nam da se trudimo i da u svakoj prilici i u svakom poslu učinimo sve što je u moći našoj. Ima okolnosti u kojima čovjek uloži sav svoj trud i potroši sve svoje mogućnosti, iscrpi sve resurse, ali ne postigne cilj. Allah dž.š. nas poziva da se oslanjamo na Njega i da Njegovu pomoć molimo. Kaže nam: „A kada te robovi Moji za Mene upitaju, Ja sam sigurno blizu, odazivam se molbi molitelja kad Me zamoli. Zato neka oni pozivu Mome udovolje i neka vjeruju u Mene, da bi bili na paravom putu“/Bekare, 186./. On Uzvišeni od nas izričito traži da od Njega pomoć tražimo. „Zovite Me, odazvat ću vam se“./Mu’min,60./.

Kolika je milost Božija svjedoči i slijedeći hadis. Poslanik je rekao: „Nema dana u kojem more ne zatraži dozvolu od Gospodara svjetova govoreći: „Gospodaru moj, dozvoli mi da potopim Ademove sinove. Jedu Tvoju opskrbu a obožavaju drugog“. Zemlja govori: „Gospodaru moj, dozvoli mi da progutam Ademove sinove. Jedu Tvoju opskrbu a obožavaju drugog“. Nebesa govore: „Gospodaru moj, dozvoli mi da padnem na Ademove sinove. Jedu Tvoju opskrbu a obožavaju drugog“. Uzvišeni Gospodar odgovara: „Ostavite ih, da ste ih vi stvorili, bili biste im i vi milostivi“.
U ovoj bezgraničnoj milosti Božijoj ima mjesta za sve naše dove. Dova je vjernikovo snažno oružje ali i potvrda snažne vjere u Boga jer Poslanik kaže: „Dova je srž ibadeta“. Ništa nam, braćo, ne stoji na putu da u dovi često budemo jer Allah dž.š. voli da od Njega tražimo. Kad od Allaha dž.š. tražimo mi se Njemu približavamo a kad od ljudi tražimo oni se od nas udaljavaju.
Da bi nas dova približila Stvoritelju potrebno je da čineći je budemo čvrsto uvjereni da će ista biti uslišana. Poslanik kaže: „Kada neko od vas bude učio dovu neka bude odlučan u traženju“/Buharija/.
To znači, neka ne sumnja u svoju dovu, neka ne pomišlja i ne govori, Bože ako hoćeš uslišaj. Neka govori: „Gospodaru, odlučno tražim od Tebe, zaklinjem Te Tvojom veličinom, Tvojim magfiretom, rahmetom Tvojim, da mi dovu primiš“.
Ne treba biti nestrpljiv i očekivati da dova bude odmah uslišana. Možda nešto što sada moliš dođe tek kroz nekoliko godina ili decenija. Allah dž.š. najbolje zna kad će ti, to što moliš najbolje doći. Ima ljudi koji očekujući da im dova bude odmah ispunjena, pa se to ne desi, odustanu od dove, razočaraju se. Zabilježeno je da je Ibrahim a.s. kada je ostavio Hadžeru i Ismaila u Mekki, ustvari tada još uvijek u besplodnoj pustinji, neprestano putem sve do Palestine molio: „Gospodaru, učini da srca ljudi čeznu za njima“.

Abdullah ibn Omer je govorio: „Znam kada će mi biti uslišana dova“. Upitali su ga, kako, a on je rekao: „Kad srce bude skrušeno, kad tijelo zatreperi, a oči orose suzama, tada će mi dova biti primljena. Tada povećam učenje dova“. Ahmed ibn Hanbel je upitao: „Znate li, kada će vam dove biti uslišane“? Upitali su ga, kada, a on je odgovorio: „Šta mislite o čovjeku koji je na uzburkanom moru među talasima pao s lađe i jedino mu je ostala jedna daska na kojoj pluta. Umrijet će, tada počinje glasno dozivati: „Gospodaru, Gospodaru“. Ko bude molio Allaha skrušenošću koju ima ovaj čovjek u nevolji, dova će mu biti uslišana“.

Čvrsto ubjeđenje i duboka skrušenost neće biti dovoljni da dova bude primljena. Njoj treba ishodište čisto. Treba da u i na činiocu dove nema nečistog, nema harama. Poslanik je spomenuo čovjeka, putnika, umornog, prašnjavog kako skrušeno podiže ruke ka nebu i govori: „Gospodaru moj“. Dova mu je, veli Poslanik odbijena jer mu hrana bijaše haram i odjeća mu bijaše haram, pa kako da mu dova bude primljena, pita se Poslanik.
Ima ljudi i prilika u kojima se dova sigurno prima. Tako iz izvora vjere učimo da se ne odbija dova onog prema kome je nasilje učinjeno (mazluma), da se ne odbija dova roditeljska, dova musafira i postača, a Ebu Hurejre r.a. je podučavao djecu Kur’anu pa kada bi završili učenje, djeci je govorio: „Podignite ruke i zamolite Allaha: ‘Gospodaru oprosti grijehe Ebu Hurejri“. Činio je to jer su djeca bezgriješna a to znači da je toj dovi ishodište čisto.
Da je čovjek sklon odgađanju činjenja dobra i tevbe potvrđuje Uzvišeni kad kaže: „Ali, čovjek hoće dok je živ da griješi.“ /Kijame,5/. Ibn Abbas r.a. tumačeći ovaj ajet kaže da se to odnosi na čovjeka koji stalno griješi, a pokajanje odgađa i govori: ‘Pokajat ću se.’ To čini sve dok mu ne dođe smrtni sat, a smrt će ga zadesiti u najgorem stanju i umrijet će takav. Džerir bin Dahak prenosi od ibn Abbasa da je Poslanik rekao: „Propali su oni koji odgađaju.“
Čovjek je obavezan da se kaje Allahu dž.š. u svakom momentu kako bi ga smrt zatekla kao pokajnika. Allah Uzvišeni prima tewbu jer kaže: „On prima pokajanje od robova Svojih i hrđave postupke prašta.“ /Šura,25/. Allah dž.š. prelazi preko loših djela čovjekovih ako se on pokaje, a pokajanje uključuje, čovjekovo osjećanje kajanja u srcu, traženje oprosta jezikom i donošenje odluke da se više neće ponoviti grijeh.
Ibn Abbas r.a. veli da je Poslanik spomenuo kapiju tevbe, na što je Omer bin Hattab rekao: „Allahov Poslaniče, kakva je kapija tevbe?“ Poslanik je odgovorio: „Ta kapija je otvorena otkako je Allah stvorio stvorenja i bit će otvorena do dana uoči izlaska Sunca sa zapada. Nijedan od Allahovih robova se ne pokaje iskreno, a da njegova tevba ne prođe kroz tu kapiju.“ Muaz bin Džebel slušajući to uzviknuo je: „Za tebe bih žrtvovao i oca i majku Poslaniče! Šta je to iskrena tevba?“ Poslanik mu odgovori: „Iskrena tevba je kada se griješnik pokaje za učinjeno i ne vraća činjenju toga ponovo.“
U hadiskim zbirkama od Zuhrija se bilježi da je Omer bin Hattab ušao Poslaniku plačući pa ga je Poslanik upitao: „Zašto plačeš?“ On mu odgovori: „Poslaniče, na vratima je mladić koji plače i zbog koga mi se srce cijepa.“ Poslanik reče: „Uvedite mi ga Omere.“ Mladić je ušao plačući, a Poslanik ga upita: „Zbog čega plačeš?“ On mu odgovori: „Allahov Poslaniče, rasplakali su me mnogi grijesi i bojim se da je Silni srdit na mene.“ Poslanik ga upita: „Da li si Allahu pripisao druga?“ „Nisam.“ „Da li si nepravedno nekog ubio?“ „Nisam.“ „Allah će oprostiti tvoj grijeh, makar bio velik kolika su sedmera nebesa i sedam zemalja i sve postojane planine.“ Mladić reče: „Allahov Poslaniče, moj grijeh je veći i teži od sedam nebesa, sedam zemalja i postojanih planina.“ Poslanik ga upita: „A je li tvoj grijeh veći i teži od Arša?“ „Moj grijeh je veći.“ „A da li je tvoj grijeh veći od Allahove milosti i Njegovog magfireta?“ Mladić reče: „Allah je velik i veličanstveniji, veliki grijeh ne prašta niko osim Allah, koji puno prašta.“ Poslanik reče: „Kaži mi koji je tvoj grijeh?“ Mladić reče: „Stidim se da ti kažem, Allahov Poslaniče.“ Poslanik reče: „Kaži mi tvoj grijeh!“ Mladić reče: „Ja sam otkopavao mezarove i krao vrijednosti iz njih sedam godina. Tada je umrla jedna mlada ensarijka. Otkopao sam njen kabur i izvadio je iz njezinih ćefina. Odmakao sam se od kabura ali šejtan me nije napuštao i griješnim mislima je zaokupio mene. Vratio sam se do mrtve djevojke i obljubio je. Nisam se poslije toga puno odmakao od kabura a čuo sam glas: „Teško tebi, zar se nisi postidio Onoga Ko svodi račun na danu Suda. On će svakom presuditi, kome god je nepravda nanesena on će je izmiriti od onoga koji ju je nanio. Ostavio si me golu među mrtvima i nečistu pred Allahom.“
Poslanik a.s. poskoči, držeći se za glavu i reče: „Griješniče, džehennemu si najpotrebniji. Izlazi od mene!“Mladić je izašao gorko se kajući Allahu. Tako u kajanju je proveo četrdeset dana i noći. Kada je prošla četrdeseta noć, podigao je glavu nebu i rekao: „Bože, Muhammedov, Ademov i Havin, ako si mi oprostio pokaži to Muhammedu a.s. i njegovim ashabima. Ako nisi, na mene pošalji nebesku vatru i sprži me njome, a poštedi me ahiretske kazne“. Tada je Džibril došao Muhammedu a.s. i rekao: „ Muhammede, tvoj Gospodar te selami, On je Selam, od Njega je spas i Njemu se sve vraća“. Džibril je nastavio: „Allah Uzvišeni pita: ‘Da li si ti stvorio stvorenja?’ ‘Ne, nego je On taj koji je stvorio i mene i njih.’ ‘Da li im ti daješ opskrbu?’ ‘Allah je taj koji daje opskrbu i meni i njima.’ ‘Da li ti primaš njihovo pokajanje?’ ‘Allah je taj koji prima pokajanje i meni i njima’. Allah dž.š. kaže: ‘Oprosti Mom robu, jer sam mu i Ja oprostio’. Poslanik je pozvao mladića i obradovao ga viješću da mu je Allah primio njegovo pokajanje“.
Poslanik Muhammed a.s. kaže da ajet koji najviše nade ljudima daje je ovaj: „O robovi Moji koji ste se prema sebi ogriješili, ne gubite nadu u Allahovu milost, Allah će sigurno sve grijehe oprostiti, On doista, mnogo prašta i On je milostiv.“ /Zumer,53/.
Allah dž.š. će oprostiti svakome ko tevbu učini iskreno, a njena iskrenost je u iskrenom kajanju srcem, zatim izricanju riječi pokajanja i definitivnom okretanju leđa grijehu za koji se kajemo. Ko smo mi covjece, kada je Uzviseni ovako Milostiv i oprasta tako strasne i velike i ogromen grijehe, vece i od samog Njegovog prijestolja – Arsa, ko si ti i ko sam ja, ko smo mi, da jedan drugom ne oprostimo, kada Allah oprasta, ko si ti da ne oprostis…
Ljudska priroda je takva da bi čovjek do kraja života griješio i tada se pokajao. Međutim, mudrošću Stvoritelja kraj nikome nije poznat pa je odgađati tevbu neodgovorno i za čovjeka kobno. Bez obzira koji si grijeh počinio, vrati se, pokaj se. Ramazan je evo prilika. Allah Uzvišeni te u okrilje svoje neizmjerne milosti rado prima i Svom neograničenom magfiretu zove. Uzvišeni Bože, učini nas svjesnim snage dove, i daj nam da budemo od onih čija se dova prima. Amin!. Uzvišeni Bože, učini nas svjesnim naših grijeha i pokajnicima iskrenim Tebi. Amin!